Ове године је 175 година од рођења aкадемика проф. др Љубомира Клерића.

Предлогу Одељења рударских, геолошких и системских наука Академије инжењерских наука Србије, да се годишњица рођења великана српске науке обележи примерено његовом стваралачком опусу и делу, придружило се 11 угледних институција: Академија инжењерских наука Србије, Рударски институт Београд, Математички институт Српске академије наука и уметности, Машински факултет Београд, Рударско-геолошки факултет Београд, Српско друштво за механику, Српско геолошко друштво, Геолошки завод Србије, Војнотехнички институт Београд, Матица српска, Народна библиотека Србије и Друштво геолошких инжењера и техничара Србије.

Адреса
Организационог тела за обележавање јубилеја: jubilej.kleric@ribeograd.ac.rs

ЉУБОМИР КЛЕРИЋ (Суботица, 29. 06. 1844 – Београд, 21. 01. 1910), дипломирани инжењер рударства, универзитетски професор, један од првих академика Српске краљевске академије (СКА, данас Српска академија наука и уметности), научник, конструктор, проналазач, истакнути рударски и геолошки стручњак, утемељитељ српске школе машинства и механике, предлагач Николе Тесле за члана СКА, ратник, министар просвете, министар привреде, члан Комисије за формирање Универзитета у Београду итд.

АКАДЕМИЈА ИНЖЕЊЕРСКИХ НАУКА СРБИЈЕ

РУДАРСКИ ИНСТИТУТ БЕОГРАД

МАТЕМАТИЧКИ ИНСТИТУТ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

МАШИНСКИ ФАКУЛТЕТ БЕОГРАД

РУДАРСКО-ГЕОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ БЕОГРАД

СРПСКО ДРУШТВО ЗА МЕХАНИКУ

СРПСКО ГЕОЛОШКО ДРУШТВО

ГЕОЛОШКИ ЗАВОД СРБИЈЕ

ВОЈНОТЕХНИЧКИ ИНСТИТУТ БЕОГРАД

МАТИЦА СРПСКА

НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ

ДРУШТВО ГЕОЛОШКИХ ИНЖЕЊЕРА И ТЕХНИЧАРА СРБИЈЕ

Након што је завршио основно школовање у родној Суботици, породица се 1855. сели у Београд, прихвата православну веру и мења презиме Klery у Клерић, а име дечака Julius у Љубомир.

У Београду је завршио гимнзију 1862. и исте године уписао Технички факултет Велике школе у Београду. После друге године студија као „државни питомац” упућен на студије рударства на Рударску академију у Фрајберг. Зимског семестра 1867/68. прелази на Циришку политехнику да изучава машинство. Следеће године завршава студије рударства у Фрајбергу, наставља специјалистичко усавршавање на Рударској академији у Берлину и паралелно стиче практична инжењерска искуства у немачким рудницима у Вестфалији, Саксонији, Горњој Шлезији и Пшибраму у Чешкој.

По повратку у Београд 1870, ради као писар у Рударском одељењу Министарства финансија Кнежевине Србије. У Немачкој и Француској студијски борави 1872. где патентира конструкцију бушаће гарнитуре са ужетом, која улази у широку употребу. Наредне године враћа се у Србију са Р. Хофманом и посвећује геолошким истраживањима Венчаца, Рудника, Космаја, а на Авали проналази лежиште живе. Ангажује се на геолошким истраживањима трасе железничке пруге Ћуприја-Алексинац и успешно изводи истраживања лежишта гвожђа у Орану у Африци.

Конструктор је телеметра, поларног пантографа, тракториографа, и инструмента за цртање кривих другог реда. За редовног професора за предмет „Механика и наука о машинама” на Великој школи биран је 1875. Предмет је 1880. подељен на „Теоријску механику” и „Науку о машина”, Клерић преузима први предмет. Веома се анагажовао на подизању и унапређењу високог школства, био је декан Техничког факултета, основао је Катедру за нацртну геометрију са пројективном геометријом и графостатиком, био је министар просвете и црквених послова, министар народне привреде, члан Државног савета, Комисије за формирање Универзитета уместо Велике школе 1905.

За редовног члана Српског ученог друштва изабран је 1872, а 1887. именован за члана Одељења природних наука СКА заједно са Ј. Панчићем, Д. Нешићем и Ј. Жујовићем. Приступну беседу „О теорији компензације” одржао је марта 1888. За секретара Одбора за природне науке СКА изабран је 1891. Предлагач је Николе Тесле за дописног члана СКА 1894.

Аутор је бројних научних радова, књига и универзитетских уџбеника „Теоријска механика I-III”. Учествовао је у српско – турском и у српско – бугарском рату. Одликован је Медаљом за храброст и Таковским крстом, белгијски краљ Леополд II одликовао га је Леополдовим орденом.